Smrti

1: The faculty of knowledge of the Rishis was based on this subtle realisation. And this subtle realisation has its different levels, classifications and variations which the Vedic seers have termed Ila, Saraswati, Sarama and Dakshina. These four names have been plausibly interpreted as sruti (Revelation), smrti (Inspiration), bodhi (Intuition) and viveka (Discrimination). We are not going to probe further into the mystery. We just want to point out the difference between the outlook of the ancients and that of the moderns. ~ Nolini Kanta Gupta, 08, 36.07 - An Introduction To The Vedas,

* WISDOM TROVE *

* NEWFULLDB 2.4M *

1:Dani teku kao reka vremena, ka ušću, ka smrti. ~ Danilo Ki,

2:zkušenost smrti přejetím? Věřte nebo ne, hned se začnou ~ Anonymous,

3:U srcu ljubav jača od smrti
U glavi misao veća od glave. ~ Branko Miljkovi,

4:Često sam razmišljao o smrti i zaključio da je ponajmanje od svih zala. ~ Francis Bacon,

5:Tajna života jest »umrijeti prije smrti« - i otkriti kako smrt ne postoji. ~ Eckhart Tolle,

6:Allahovi robovi, osim smrti Allah džellešanuhu nije odredio drugi rok za vaša djela. ~ al Hasan al Basri,

7:Samo mislim da su sprovodi vrlo slični smrti. Možeš imati želje i planove, ali na kraju ipak nemaš kontrolu ni nad čim. ~ Gayle Forman,

8:„Je to zvláštní - každý rok prožíváme datum své smrti, a přitom o tom ani nevíme. Pokud si ho ovšem nevybereme sami. ~ Jacqueline Wilson,

9:O sebi ću vam reći da sam čedo svoga vijeka,
čedo sumnji i nevjerice,
da to ostajem i bit ću to (ja to znam) do smrti. ~ Fyodor Dostoyevsky,

10:Jaký je to asi pocit, zachovávat i ve stavu naprostého zoufalství svůj postoj, udržovat si důvěru svých lidí a dodávat jim naději na pokraji smrti? ~ Reinhold Messner,

11:Ne bojim se ja života. Bojim se što se ne sećam koliko sam već puta bila mrtva. Ne bojim se ni smrti. Bojim se što cu opet zaboraviti da sam živela. ~ Miroslav Mika Anti,

12:Djeca nemaju strah od smrti, to i jest ono što ih čini djecom. Djeca imaju strah od roditelja. Kada strah od roditelja istisne strah od smrti, može se reći da smo odrasli. ~ Bekim Sejranovi,

13:Scott ve svém deníku oslavoval hrdinskou smrt. A přitom je mnohem snazší zemřít než žít v bídě a trápení. Utrpení Wildových mužů spočívá v tom, že pokračují i přes vědomí blízké smrti. ~ Reinhold Messner,

14:Ukočila mi se ruka kojom držim pero, svijeća tiho kašljuca i prska sitnim varnicama braneći se od smrti, a ja gledam u duge redove slova, u nišane misli, i ne znam jesam li ih ubio ili oživio. ~ Me a Selimovi,

15:Mnohí, čo žijú, si zaslúžia smrť. A podaktorí, čo zomierajú, si zasa zaslúžia život. Môžeš im ho dať? Nevynášaj teda priveľmi horlivo rozsudky smrti. Ani najmúdrejší nedovidia do všetkých dôsledkov. ~ Anonymous,

16:Smrtonosan je život, ali smrti odoleva.
Jedna strašna bolest po meni će se zvati.
Mnogo smo patili! I, evo, sad peva
Pripitomljeni pakao. nek srce ne okleva,
Isto je pevati i umirati. ~ Branko Miljkovi,

17:Velika, prava ljubav pokazaće svoju punu snagu samo onda ako uspije da od dvoje ljubavnika, slabih ljudi, načini stvorenja koja se ne boje ni promjena, ni nesreća, ni rastanaka, ni bolesti, ni života ni smrti. ~ Ivo Andri,

18:Sve što nam se dešava, nije stvarnost, već naš san o stvarnosti. Kakva je onda ta stvarnost, i da li postoji? Ili je sam san stvarnost? Ko nas to drži u snu, i ko nas budi? Je li smrt buđenje? Je li život u smrti? ~ Me a Selimovi,

19:Vrijeme nije samo proticanje, već i prisustvo. Vidljivi trag nečije ruke što je davno zapisala neravne redove, prkosi smrti, a riječi i njihov smisao žive neprekidno, kao izvor koji ne presušuje, kao svjetlo koje se ne gasi. ~ Me a Selimovi,

20:Dučićeva poetika jeste poetika velikih tema. Liričar, po njegovom mišljenju, može "postati velikim pesnikom samo onda kada bude kazao velike istine o trima najvećim i najfatalnijim motivima života i umetnosti: o Bogu, o Ljubavi, o Smrti". ~ Anonymous,

21:Engleska je zemlja starih običaja, starih ideja i starih ljudi. O običajima se ne misli jer se podrazumevaju, idejama se ne bavi jer je to beskorisno, o starosti i smrti se ne govori jer je neučtivo.

- Čaj u pet ili Izlet u Zlatan grad ~ Borislav Peki,

22:Islam je spasio ženu od apsolutne pripojenosti muškarcu, od njegovog potpunog starateljstva nad njom, starateljstva koje se u mnogim slučajevima završavalo njegovim određivanjem njenog života i smrti. Islam ju je podigao na stupanj jednakosti i plemenite čovječnosti. ~,

23:Svrha je takozvani život poslije smrti?"
"U koji ti ne vjeruješ", rekla je Emmylou.
"Naravno da ne!"
"Pa čega se onda bojiš? Nestanka? Nestaješ svake noći svojeg života. Pa što onda znači ako zavlada trajni mrak? Ti ionako ništa nećeš znati, po definiciji. ~ Michael Gruber,

24:I musíme opět vyhledat pravítko a provázek a ve zdi vznikne nová díra; obraz visí až někdy k půlnoci - značně nakřivo a nespolehlivě - stěna na metry kolem dokola vypadá, jako kdyby po ní byl někdo jezdil hráběmi, a kdekdo je k smrti utahaný a umlácený - jen strýc Podger ne. ~ Anonymous,

25:- Draga moja prijateljice, imam sezdeset godina, ne plasim se smrti!
- Zasto onda odlazite?
- Ne mogu da podnesem ovaj haos, ove izlive mrznje, odvratni prizor rata. Otici cu u beki miran kutak, na selo. Zivecu od ono malo para sto mi je ostalo dok se ljudi ponovo ne dozovu pameti. ~ Ir ne N mirovsky,

26:Nada sliči gluhom čovjeku koji je često imao prilike da sluša o nečijoj smrti
ali nije nikada o svojoj vlastitoj, niti ikada meditirao o svom vlastitom svršetku
Slijep čovjek je poput pohlepe
on, do u najmanje sitnice vidja mahane drugih
prenosi ih na sve strane, ali je slijep za svoje vlastite ~ Rumi,

27:Gospodaru, mudri ne sede tužeći,
već otklanjaju uzrok jadu svom.
Strah smanjuje snagu, i strah od dušmana
njemu daje snagu u vašoj slabosti,
jer se onda vaša ludost bori s vama.
Bolje je umreti u borbi no strahu.
Smrt pobedi ko u borbi nađe grob;
ko umre u strahu taj je smrti rob. ~ William Shakespeare,

28:Musel jsem se dívat na průzory do plynových komor a sám sledovat proces smrti... Znovu a znovu se mě ptali, jak se já a moji lidé na tyto operace můžeme nepřetržitě dívat a jak jsme schopni to vydržet. Má stálá odpověď zněla, že je to otázka železného odhodlání, s jakým musíme plnit Hitlerovy rozkazy, a takové odhodlání že lze získat pouze potlačením všech lidských citů. ~ William Styron,

29:Bolje se držati nebeskih mera, nego običnih, ovdašnjih. Neuspjesi te ne uznemiruju, uvijek računaš na beskrajno vrijeme, opravdanje je u razlozima izvan tebe. Lični gubitak postaje manje važan. I bol. I čovjek. I današnji dan. Sve se produžava na trajanje, bezlično i ogromno, pospano tromo i svečano ravnodušno. Kao more: ne može da žali bezbrojne smrti što se u njemu neprestano dešavaju. ~ Me a Selimovi,

30:Prolaze ljudi i nose u svojim mračnim crijevima skuhane kokošje glave žalosne ptičje oči kravlje butove konjska stegna a sinoć još su te životinje veselo mahale repom i kokoši kvocale su u predvečerje svoje smrti u kokošinjcima a sada se sve svršilo u ljudskim crijevima i to se micanje i žderanje u jednu riječ zove život po zapadnim evropskim gradovima u sutonu jedne stare civilizacije. ~ Miroslav Krle a,

31:Na kraju nije bilo bitno koliko su godina imale niti da su bile cure, nego samo da smo ih voljeli, a one nisu čule naš zov; ne čuju nas ni danas, dok ih prorijeđene kose i salastih trbuha iz kućice na drvetu dozivamo da izađu iz soba, kamo su otišle da zauvijek budu same - same u samoubojstvu, a samoubojstvo je dublje od smrti - i gdje mi nikad nećemo naći djeliće da ih nanovo sklopimo. ~ Jeffrey Eugenides,

32:Nite, ti si živ. To znači da je tvoj potencijal bezgraničan. Možeš učiniti, stvoriti, sanjati što god poželiš. Ako ti promijeniš svijet, on će se doista promijeniti. To je potencijal. Čim umreš, potencijal nestaje. Gotovo je. Što si napravio, napravio si, svoj san si odsanjao, svoje ime ispisao. Možda te sahrane ovdje, možda čak postaneš jedan od onih koji hodaju i poslije smrti. Ali potencijala više neće biti. ~ Neil Gaiman,

33:Naposletku, sve čim se ovaj naš život kazuje - misli, napori, pogledi, osmesi, reči, uzdasi - sve to teži ka drugoj obali, kojoj se upravlja kao cilju, i na kojoj tek dobiva svoj pravi smisao. Sve to ima nešto da savlada i premosti: nered, smrti ili nesmisao, Jer, sve je prelaz, most čiji se krajevi gube u beskonačnosti, a prema kom su svi zemni mostovi samo dečije igračke, bledi simboli. A sva je naša nada s one strane. ~ Ivo Andri,

34:Noći koje je tamo proveo bile su gotovo nepodnošljive, pa kakav je to dobar dom ako se u njemu ne osjećaš sigurnim, ako se, upravo na mjestu koje smatraš pribježištem, prema tebi odnose kao prema nekom izopćeniku? Nije pravo zatvoriti dušu u mračnu kutiju. To čine nakon smrti, ali dok si živ, sve dok u sebi imaš i onaj zadnji atom snage, dužan si samome sebi i svemu svetom na ovome svijetu ne pristati na takvo poniženje. ~ Paul Auster,

35:O, svetitelju! Tu sam vas i ceko!
Zar bi vam ovo bio slucaj prvi
da nesto svedocite lazno?
Zar niste Boga, svet i sve sto svetom vrvi,
sve sto coveku trepti u glavi i u krvi,
definisali izvanredno snazno,
drskoga cela, smelo, zaneseno?
A kad biste valjano u sebe zagledali,
morali biste priznati posteno
da ste o svemu tome taman toliko znali
koliko i o smrti gospodin-Svertlajnovoj. ~ Johann Wolfgang von Goethe,

36:Nekega dne v bližnji prihodnosti, morda čez štirideset let, ne bo več živega človeka, ki me je kdajkoli poznal. Takrat bom resnično mrtev - ko ne bom več obstajal v nikogaršnjem spominu. Veliko sem razmišljal o tem, kako je nekdo, ki je zelo star, zadnji še živeči posameznik, ki je poznal neko osebo ali grozd ljudi. Ko umre ta stara oseba, umre tudi ta grozd - izgine iz živega spomina. Sprašujem se, kdo bo ta oseba zame. Ob čigavi smrti bom zares umrl? ~ Irvin D Yalom,

37:Oni su umrli u rovu jednog fronta, čiji smisao nisu razumevali, ali to se dešava sa svim vojnicima u svakom ratu. Ovih tri stotine dvadeset osam smrti imaju nekog smisla, Leverkin. Bez njih ne biste danas imali serum protiv besnila. A vaša slavna civilizacija primitivnim emocijama, nesposobnošću i neznanjem, bez ikakve svrhe i smisla, ubija na milione. Ali, naravno, zaboravio sam da čak i za besmislen zločin treba neka snaga. Vi ste ništarija. Vi ste, jamačno, čisti. ~ Borislav Peki,

38:Amerika je agresor, čitav ostatak svijeta je žrtva? Ne navijam za vas i ne volim vas, ipak mi se čini da stvari nisu tako jednostavne. Kakve su stvari zaista, ne znam. I ne bih voljela da moj unuk krene u rat na drugi kraj svijeta da bi se borio za američke interese. Mene drugo zanima, kakva je razlika između smrti mladog čovjeka koji za američke interese gine u Iraku i smrti mladog čovjeka koji od droge i gladi i depresije umire u rodnom gradu? Je li tema smrt ili geografija? ~ Vedrana Rudan,

39:There are three key practices that can transform your suffering and allow you to truly make a home for yourself so that you have solidity and understanding to give your partner. They also lead you to great joy. They are the practices of mindfulness (smrti), concentration (samadhi), and insight (prajña). With mindfulness, concentration, and insight, we can purify our mind so that the afflictions will be lighter, we can connect more deeply with our loved ones, and we can be free. ~ Thich Nhat Hanh,

40:Smrt je velika sila. U njenoj blizini čovjek skida kapu i hoda na prstima. Ona nosi svečanu ogrlicu preminuloga, a čovjek se u njenu čast odijeva strogo i u crninu. Razum je glup pred smrću jer on nije ništa drugo do krepost, a ona je sloboda, nepromišljenost, bezobličnost i pohota. Pohota, kaže moj san, a ne ljubav. Smrt i ljubav - to se ne rimuje dobro, to je neukusna loša rima! Ljubav se suprotstavlja smrti, samo je ona, a ne razum, jača od smrti. Samo ona, a ne razum, nadahnjuje dobrim mislima. ~ Thomas Mann,

41:Kada je konobarica donijela jelo, čestitao sam joj na trudnoći. - Mora da ste presretni - rekao sam.
- Ne baš - odgovorila je. - Bila je to slučajnost. Kada je otišla, ostao sam pogođen njezinom iskrenošću. Ta usputna primjedba podsjetila me na brojne slučajnosti koje igraju ulogu u našem dolasku u život... i našem putovanju ka smrti. Tu je žena koja je slučajno zanijela dijete, ali će ga zasigurno voljeti. Ja ću pak, slučajnošću zvanom rak, ostaviti troje djece koja će odrastati bez moje ljubavi. ~ Randy Pausch,

42:Sada mi se razjasnilo zašto čeke, streljačke tornjeve, koji uostalom jako podsjećaju na stražarske tornjeve u koncentracijskim logorim, nazivaju amboni – propovjedaonice. Na propovjedaonici Čovjek se postavlja iznad drugih Bića i priznaje sam sebi pravo na njihove živote i smrti. Postaje tiranin i uzurpator. Svećenik je govorio nadahnuto, zamalo pa u ekstazi: - Sebi zemlju podložite. Vama je lovcima, Bog uputio ove riječi, jer Bog čini Čovjeka svojim pomoćnikom da sudjeluje u djelu stvaranja. (...) ~ Olga Tokarczuk,

43:Petje sekir in grmenje kalita večni sen dreves. To, kar ljudje imenujejo smrt dreves, je samo začasna motnja v spanju. V tem, kar ljudje imenujejo smrt dreves, je približevanje nemirnemu obstajanju živali. ker, svetlejša kot je zavest, bolj ko je prodorna, več je v njej strahu. Toda drevesa nikoli ne dosežejo kraljevstva nemira ljudi in živali.
Ko drevo umre, drugo drevo prevzame njegov sen brez pomenov in vtisov. Zato drevesa nikoli ne umrejo. Času in smrti se izogne, kdor se ne zaveda svojega obstajanja. ~ Olga Tokarczuk,

44:Doduše, ljudi su se izmijenili u dugim mjesecima ratovanja, postali su grublji, nemilosrdniji, možda zbog beskrajnog prostora koji ih je odvajao od kuća, možda zbog surovosti koju nameću rat i stalna blizina smrti, pa opet, zar se ljudi mogu toliko promijeniti, da u jednom času zastaneš zaprepašten i pitaš se u čudu: ko su ovi ljudi? Nemoguće je da su to oni isti koje sam dvije godine poznavao. Kao da ih je rat dugo kužio, i zlo u njima, dotle skriveno, možda i njima skriveno, možda i njima nepoznato, izbilo je iznenada, kao bolest. ~ Me a Selimovi,

45:Navodi Ebu-Davud u svom Sunenu i Bejheki u djelu Delail en-nubuvve, preko Sevbana,
od samog Resulullaha, ovako: "Uskoro će na vas napasti narodi, kao što gladni napadnu na čanak."
Neko je primijetio: "Je li to zbog toga što će nas biti malo?" On odgovori: "Ne, nego će vas tada biti mnogo,
ali ćete biti kao naplavak bujice i Allah će, zasigurno, izvaditi iz srca vašeg neprijatelja strah od vas,
a bacit će u vaše srce slabost (vehn)." Neko reče: "AllahovPoslaniče, šta je to vehn?
On reče: "Ljubav prema imetku i zaziranje od smrti. ~,

46:Način na koji možete stvoriti više života je da iskusite više smrti. Ne
dopustite da smrt bude nešto što se događa samo jednom! Svaki trenutak
svoga života iskusite kao da je smrt, jer to i jest ono što taj trenutak jest,
uistinu, kad smrt ponovo odredite jednostavno kao kraj jednog iskustva i
početak drugog. Kad to učinite, svakog trenutka možete održati mali pogreb
onoga što je prošlo, onoga što je upravo umrlo. A tada se možete okrenuti i
stvoriti budućnost, shvaćajući da postoji budućnost, da postoji više Života. ~ Neale Donald Walsch,

47:Nema novih priča. Svaka priča je stara, već poznata i bezroj puta ponovljena. Kao što se svaki život kreće od rođenja do smrti, tako se i svaka priča kreće od početka do kraja. Čak i ako pokušate priču da ispričate od kraja, to će tada biti njen početak, kao što će njen početak biti njen kraj. I šta nam tada preostaje? Da prestanemo da pričamo priče? Ali ceo ovaj svet, naš svet, uobličen je od priča i kao priča, i ako pristanemo da prestanemo, tog sveta neće više biti, dok će od nas ostati samo senke, tamne mrlje na poleđini noći. (Nova priča) ~ David Albahari,

48:Dok sam petljao oko rekvizita, primijetila je da se nisam usudio pogledati ni u koga. Pomislila je da ne želim gledati u ljude kako ne bih vidio nekog prijatelja ili bivšeg studenta, što bi moglo uzburkati moje emocije.
Prije nego sam započeo, razabrao se žamor među slušateljima. Oni koji su došli samo da bi vidjeli kako izgleda netko tko umire od raka gušterače vjerojatno su se pitali je li ovo moja prava kosa (da, tijekom kemoterapije nisam izgubio kosu) i hoće li oni osjetiti koliko sam blizu smrti dok budem govorio (moj odgovor: samo gledajte!«). ~ Randy Pausch,

49:Nevješt sam razgovoru sa ženama, pogotovo sa ženama njene ljepote i njenih godina. Oko trideset, čini mi se. Mlade djevojke zamišljaju život i vjeruju riječima. Starice se boje smrti i s uzdahom slušaju o raju. Ovakve znaju vrijednost svega što gube i dobijaju, i uvijek imaju svoje razloge, koji mogu biti čudni, ali su rijetko naivni. Njihove zrele oči su slobodne i kad se obaraju, neugodno otvorene, i kad se skrivaju trepavicama. Najneugodnije je što znamo da one znaju više nego što pokazuju, i da nas mjere svojim neobičnim mjerilima, koja teško saznajemo. ~ Me a Selimovi,

50:Jer ma šta se o njemu u mukama mislilo, besnilo je deo prirode, ravnopravan sa svakim drugim – da je hrišćanin kazao bi, delo Boga koji je stvorio čoveka i, očevidno uzalud, dao mu inteligenciju da usavršava sebe i svet oko sebe. Rhabdovirus ima sveto, neotuđivo pravo na život. Taj život, doduše, zavisi od nečije smrti. Ali zar od takve nesrećne kauzalnosti, koja se zove prirodnom borbom za opstanak, ne zavisi i život svih drugih mesoždera, ne izuzimajući ni čoveka? Virus nema manje prava na ubijanje da bi živeo nego što ga imaju ljudi kad ubijaju da bi vladali ~ Borislav Peki,

51:Kakva je lakrdija ovo moderno slobodoumlje! U našoj modernoj civilizaciji, sloboda govora zapravo znači da moramo govoriti isključivo o nevažnim stvarima. Ne smijemo govoriti o religiji, jer je to netrpeljivo; ne smijemo govoriti o kruhu i siru, jer je to razgovor o trgovini; ne smijemo govoriti o smrti, jer je to depresivno; ne smijemo govoriti o rođenju, jer je to neobzirno. To ne može potrajati. Nešto mora slomiti tu čudnu ravnodušnost, taj neobični pospani egoizam, tu čudnu usamljenost milijuna ljudi u gomili. Nešto ju mora slomiti. Zašto to ne bismo bili Vi i ja? ~ G K Chesterton,

52:Mlad človek si daje opravka z lastnim razcvetanjem, napredovanjem in širjenjem meja: od otroške posteljice do sten sobe, hiše, parka, mesta, dežele, sveta; v moških letih pride čas sanjarjenja o še večjih stvareh. Okrog štiridesetega leta nastopi preobrat. Mladost se na vrhuncu svojih moči kot lok napeta muči sama s seboj. neke noči ali nekega jutra človek prestopi mejo, doseže vrhunec in naredi prvi korak navzdol, k smrti. Takrat se pojavi vprašanje: ali naj se spušča ponosno, z obrazom obrnjenim proti temi, ali naj se obrne nazaj, k minulemu, se slepi in pretvarja, da to ni tema, temveč samo soba, v kateri je ugasnila luč. ~ Olga Tokarczuk,

53:Ena najčistejših radosti, ki si jih lahko privošči človek na tem svetu, je obiskati Egejsko morje spomladi, ob pihljanju rahlih sapic; nikoli si nisem znal drugače zamišljati raja. Ali se lahko še kakšna druga radost na nebu in zemlji bolj prilega človeškemu telesu in duši? Ta radost narašča prav do zamaknjenosti, vendar Bog ne dovoli, da bi se stopnjevala, tako da ljubljeni vidni svet ob njej ne izgine; nasprotno, viden postane nevidni svet, in to, čemur rečemo Bog in večno življenje in blaženost, se nam pridruži na ladji in nas spremlja na potovanju. V bridki uri svoje smrti zatisni oči, in ugledal boš Santorin, Naksos, Paros, Mikonos. Tako boš zanesljivo stopil v nebesa, ne da bi ti bila zemlja napoti. ~ Nikos Kazantzakis,

54:Kada se prisetim meseca i godina blisko provedenih sa nekim čija privrženost je izbledela poput pupoljaka trešnje rasutih čak i pre vetra, setim se svake njene reči koja me je nekad doticala; i kada se setim da ona, kao što to obično biva u takvim slučajevima, sigurno nestaje iz mog sveta, osećam tugu čak i veću od razdvajanja usled smrti. Sigurno je čovek nekada tugovao što beli konac treba da se oboji u razne boje i što se put neizbežno račva. Među stotinama stihova predstavljenim povučenom caru Horikavi, jedna pesma glasi:

Ograda oko njene kuće,
Žene koju sam davno voleo,
Opustošena je i srušena;
Jedino ostaše ljubičice
Izmešane sa prolećnim korovom.

Kako usamljeni prizor – pesma sigurno opisuje stvaran događaj. ~ Yoshida Kenk,

55:Je li ljubav ono što će od nas ostati? Bilo bi lepo tako misliti. Bilo bi utešno kada bi ljubav bila izvor energije koji i dalje tinja posle naše smrti. Na nekadašnjim televizijskim aparatima, kada ih isključite, ostajala je grumuljica svetlosti posred ekrana, koja se lagano smanjivala, od veličine srebrnjaka do trunke na izdisaju. Kao dečko, posmatrao sam ovaj proces svake večeri, s neodređenom željom da ga obuzdam (videvši ga, s mladalačkom melanholijom, kao malenu tačku ljudskog postojanja koja neumitno bledi u crnom kosmosu). Znači li to da i ljubav ovako tinja neko vreme pošto se aparat isključi? Ja ne mogu to tako da shvatim. Kad umre preživela polovina ljubavnog para, umire i ljubav. Ako od nas išta ostane, to će verovatno biti nešto drugo. ~ Julian Barnes,

56:Kada sedim u mirnoj meditaciji jedno od osećanja sa kojim se najteže borim je čežnja za stvarima iz prošlosti. Pošto svi ostali legnu, provodim vreme u dugim jesenjim noćima tako što pospremam i stavljam na svoje mesto sve što mi dođe pod ruku. Voleo bih da ne zaboravim stare prepiske. Ponekad, među njima nalazim kaligrafije preminulog prijatelja ili slike koje je naslikao zabave radi, i osećam se isto kao i tada. Čak i za pisma koja su napisali prijatelji koji su još uvek živi, pokušavam, ako je prošlo mnogo godina otkad smo se poslednji put sreli, da se setim događaja, i godine kada su ih napisali. Kako je samo to dirljivo ! Tužno je pomisliti da čovekove lične stvari, ravnodušne prema njegovoj smrti, treba da ostanu nepromenjene dugo nakom njegovog dolaska. ~ Yoshida Kenk,

57:Ne u razbuktavanju plamena ili ekscesu lepote nego – Između smrti i smrti šta je bilo to što je svetlelo s gorčinom i što se gorko zadržalo u oku što posmatra nezadrživo krvarenje iz jedinstvenog plavog. Želim da osetiš to plavo boju odbijanja i potpune posvećenosti i ništa drugo kako je proživelo u meni čitave te noći strašnu agoniju ni zbog čega drugog osim njega samog i kako je raslo rasipajući u meni praveći u meni potpuno tu reč. Želim da osetiš to plavo boju samoće i neizvesnosti i ništa drugo dok vazduh i zemlja bukte u pijačnom rasplamsaju slučajnosti kovitlac u razdraženom vazduhu koji nigde ne naseljava. I da posle ja moram da ti spominjem da moram da imenujem susret kad ove noći veličanstvena boja i ono nešto večito što smo konačno izgubili u njemu – 10 ~ Anonymous,

58:Jer, srećom (mislio je), čovek nije sazdan samo od beznađa nego i od vere ili nade, ne samo od smrti nego i od želje za životom, ne samo od usamljenosti nego i od trenutka zajedništva i ljubavi. Ukoliko bi prevladalo beznađe, svi bismo se prepustili smrti ili bismo se ubili, a to se ipak ne dešava. Po njegovom mišljenju, to pokazuje koliko je razum malo važan, jer nije razumno gajiti nadu u svetu u kome živimo. Naš razum, naš um nam neprekidno dokazuju da je ovaj svet užasan. Stoga je razum poguban i vodi skepsi, cinizmu i konačno uništenju. Srećom, čovek gotovo nikada nije razumno biće i zbog toga se nada uvek iznova rađa na zagrištu i pepelištu. A baš to ponovno rađanje nečeg besmislenog, u suštini duboko besmislenog i potpuno neosnovanog, dokaz je da čovek nije racionalno biće. ~ Ernesto Sabato,

59:Gdje su moja ljudska prava? Zašto se ne bih seksala jednom godišnje, ako mi to odgovara? Gdje je moje pravo da urlam po cesti, dečki, ne zanimate me više, aleluja, aleluja? Zašto se mi udane žene do smrti moramo jebati s našim muževima?"
"Smirite se," rekla sam i zatvorila vrata. "Ako vam je sa mužem prenaporno, možete se rastati."
"Zašto? Ja volim svoga muža, on je krasan čovjek. Uspješan, čist, pere se svakog dana što većina muškaraca ne čini, kad nakon njega uđeš u zahod ne treba ti gas-maska. I što me još ubija, svake večeri mi u krevetu čita Krležu, da nije njega nikad ne bih čula za Krležu..."
Dotaknula sam joj rame. "Volite Krležu?"
"Ne."
"Pa zašto vam onda u krevetu čita Krležu?"
"O tome vam govorim, radi što ga volja, jebe me kad mu padne na pamet i čita Krležu na sav glas. ~ Vedrana Rudan,

60:Mesih, alejhi selam, je rekao: "Nemojte ovaj svijet uzimati za gospodara, pa da vas porobi. Uzimajte iz njega pouku i ne vežite se za njega. Znajte da je izvor svakog grijeha ljubav prema dunjaluku. Jedan trenutak strasti moze čovjeku donijeti dugu patnju. Kada se čovjek veže za ovaj svijet, obavezno mu se u srce uvuku tri stvari: zaokupljenost čiji teret ne prestaje; siromaštvo koje ništa ne može otkloniti i nadanje koje kraja nema. Dunjaluk traži i tražen je. On traži onoga ko teži ka ahiretu i pruža mu potrebnu opskrbu. S druge strane, onoga ko traži dunjaluk ahiret tjera sve dok ne dode vrijeme smrti kada će ga uhvatiti za vrat. O havarijjuni, budite zadovoljm malim s ovoga svijeta, ako vam je s vjerom sve u redu, Isto tako se dunjalučari raduju mrvicom od vjere ukoliko im je sve u redu s ovosvjetskim dobrima. ~,

61:Jutro je, međutim, u Rimu, vanredno.
Sunčani zraci padaju ukoso, a blago, kao mesečina, koja se žuti i koja je topla, a ti zraci prodiru u grudi, kao neke prijatne strele. To je jedino sunce koje sija i bogatašu i siromahu, i maldom čoveku, i bolesniku, i starcu. Sunce i Rim stapaju se u sećanju, u jedno. Nigde u Evropi Sunce ne sija tako. Ni na jedni glavni grad zemalja. Niti igde fontane hlade tako lepo.
Sam taj fakt, koji se ponavlja - ujutro, u Rimu - pretvara se u duboku ljudsku sreću, a svi u Rimu učestvujemo u tom baletu, koji nosi naslov: Il Giorno. Dan.
Možda je to jutro, U Rimu, taj mir, kojim počinje dan, zato tako vedro, jer nas čeka pritajena žalost smrti, u večeru, u Rimu, koji je najveća grobnica na svetu. To samo u Italiji ide zajedno. Samo se u Italiji, u Rimu, život i smrt, tako mešaju. ~ Milo Crnjanski,

62:Tata je sačuvao i hrpu papira. Bilo je tu mnoštvo pisama u vezi njegovog posla oko osiguranja i dokumenata o karitativnim projektima. Negdje duboko medu papirima pronašli smo priznanje iz 1945. godine, kada je služio u vojsci. Bila je to pohvalnica za »herojsko postignuće« koju je potpisao general, zapovjednik 75. pješadijske divizije. Jedanaestog travnja 1945. očevu četu su napali Nijemci i u ranoj fazi bitke palo je već osam žrtava. Na pohvalnici je pisalo: »Ne mareći za osobnu sigurnost, vojnik Pausch napustio je zaštićenu poziciju i započeo spašavanje ranjenika dok su projektili padali u njegovoj neposrednoj blizini. Tu akciju je izvršio s takvom efikasnošću da su svi ranjenici uspješno evakuirani.«
Kao priznanje za to djelo, moj je otac, u to doba dvadeset-dvogodišnjak, dobio odličje Brončane zvijezde.
Za pedeset godina koliko su moji roditelji bili u braku, tijekom tisuće razgovora koje sam vodio s ocem, ovaj podatak nikada nije izašao na vidjelo. Sada sam bio tu, nekoliko tjedana nakon njegove smrti, učeći od njega još jednu lekciju o značenju žrtve i snazi skromnosti. ~ Randy Pausch,

63:Zašto bi to bilo tako smešno, da ja mislim na ugašene vulkane, a da sam i Vezuv zavoleo, kao vulkan. Išao sam čak do ostrva Jan Majen, koje sad ljudi ne znaju, ni da izgovaraju, jer nosi ime holandskog mornara, koji je bio prost čovek, ali je to ostrvo, do smrti, tražio, ponova, u magli. Zbog tog dalekog ostrva u arktičkom moru, volim i Vezuv.

Zato sam došao u Herkulanum. Čini mi se da sam u Kordobi.

Tišina po ulicama je još veća, nego u Pompeji, a ja sam došao da vidim samo jednu kuću, iskopanu, i samo jednu zidnu sliku u toj kući. Samo to. To je slika Vezuva, stara dve hiljade godina. A sveža, kao da je tih dana slikana. Nije ni velika. Neugledna je, ali vanredno nežnih boja, i , Vezuv je na njoj naslikan, kao neki Fudžijama.
Otkud ta veza ?

Ta nežnost, prema prirodi, ta ljubav prema vulkanu, ta slika rađena sa tolikom ljubavlju – kao da je Vezuv neko dete, ili brdo Mimoro, koje je iz Azije preneto u Italiju. Ta mala slika u Herkulanumu bila je moja najmilija stvar. Nju sam dolazio da vidim.

Tu vezu među kontinentima. Tu vezu među ljudima. Tu vezu Azije sa mnom, za koju niko ne zna i koju ne mogu da protumačim. ~ Milo Crnjanski,

64:Novski se borio da u svojoj smrti, da u svom padu, sačuva dostojanstvo ne samo svog lika nego i lika revolucionara uopšte, a Fedjukin je nastojao u svom traganju za fikcijom i za uslovnostima da sačuva
strogost i doslednost revolucionarne pravde i onih koji tu pravdu dele; jer bolje je da strada takozvana istina jednog jedinog čoveka, jednog sićušnog organizma, nego da se zbog njega dovedu u pitanje viši principi i interesi. I ako se tokom kasnijeg razvoja istrage Fedjukin ustremljivao na svoje tvrdoglave žrtve, to dakle nije bio hir neurotična čoveka i kokainiste, kako neki veruju, nego borba za sopstvena uverenja koja je, kao i žrtva, smatrao nesebičnim, neprikosnovenim i svetim. Ono što je izazivalo njegov bes i njegovu lojalnu mržnju, to bejaše upravo ta bolećiva sebičnost optuženih, njihova patološka potreba da dokažu svoju nevinost, svoju sopstvenu malu istinu, to neurotično vrćenje u krugu takozvanih činjenica obuhvaćenih merdijanima svoje tvrde lobanje, a da ta njihova slepa istina nije u stanju da se stavi u sistem jedne više vrednosti, jedne više pravde, koja traži da joj se prinesu žrtve i koja ne vodi i ne sme da vodi računa o ljudskim slabostima. ~ Danilo Ki,

65:313. NAJSKROMNIJA, NAJUNIVERZALNIJA l NAJVELIČANSTVENIJA DOVA
Najskromnija dova su riječi Allaha, dž.š. : "Gospodaru naš podaj nam dobro i na ovom i na onom svijetu ... " (El-Bekare, 201.) . Najuniverzalnija dova je dova Poslanika, s.a.v.s, : "Gospodaru moj, ja samo od Tebe molim i tražim svaki hajr i dobro, on što ja znam i ono što ne znam da je dobro, a utječem se samo Tebi i od Tebe zaštitu tražim od svakog zla, ono što ja znam i ono što ne znam da je zlo." I najveličanstvenija dova je dova Poslanika, s.a.v.s, : "Gospodaru moj, tako ti znanja Tvoga, i moći Tvoje stvaralačke, poživi me u onom što je dobro i hajr za mene, i uzmi dušu moju kada je smrt bolja za mene, molim Te da mi podariš da Te se bojim i grijeha klonim kada me niko ne vidi i kada me svi vide, i molim Te da istinu govorim kada sam srdit i zadovoljan, i molim Te da skroman budem u oskudici i bogatstvu, i molim Te za blagodati koje nestati neće, i molim te za radost koja prestati neće, i molim Te da zadovoljan budem sa sudbinom, i molim Te za lagodan život poslije smrti, i molim Te da gledam ljepotu lica Tvog, i molim Te da želim susret s Tobom, koji nevolja i gubitak neće biti i koji kazna za zabludu neće biti, Gospodaru moj, ukrasi živote naše ljepotom imana, i učini nas predvodnicima i vođama pravovjernih". ~,

66:Katkada je sudbina kao mala pješčana oluja koja stalno mijenja smjer. Ti promijeniš smjer, ali pješčana te oluja progoni. Opet skreneš, ali oluja se prilagodi. Neprekidno se tako igraš, kao u nekakvu zlosutnom plesu sa smrti točno prije zore. Zašto? Zato što ta oluja nije nešto što je zapuhalo iz daljine, nešto što nema nikakve veze s tobom. Ta oluja si ti. Nešto unutar tebe. Tako je sve što možeš učiniti to da joj se predaš, da stupiš upravo unutar te oluje, sklopivši oči i začepivši uši da u njih ne ulazi pijesak, i kroz nju ideš, korak po korak. Tu nema sunca, ni mjeseca, ni pravca, ni osjećaja vremena. Samo fini pijesak što se kovitla u nebo kao kosti samljevene u prah. To je vrsta pješčane oluje koju trebaš zamisliti. I doista ćeš se morati probijati kroz tu silovitu, metafizičku, simboličnu oluju. Bez obzira koliko metafizička ili simbolična bila, nemoj se zavaravati: ona će se zasijecati u meso kao tisuću oštrica britve. Ljudi će u njoj krvariti, i ti ćeš krvariti. Vrelom, crvenom krvlju. Hvatat ćeš tu krv u šake, vlastitu krv i tuđu krv. A kada jednom oluja prođe nećeš se sjećati kako si uspio preživjeti. Nećeš biti ni siguran, zapravo, je li oluja stvarno prošla. Ali jedna stvar je izvjesna. Kad izađeš iz oluje nećeš biti ista ona osoba koja je u nju ušla. ~ Haruki Murakami,

67:Kao što sam rekao, najviše se kajem što nisam slušao sebe. Znam da sam mogao da činim velike stvari u životu. Kao mladić sam bio veoma dobar pisac. Na fakultetu sam dobio nekoliko književnih nagrada. Moja mati je želela da budem računovođa. Rekla je da ću načiniti najveću grešku u životu ako je ne poslušam. Pokazalo se da je ogrešenje o sebe i nečinjenje onog što sam osećao kao životni poziv bila naj- veća greška u mom životu. Danas sam - trebalo bi da znaš da lekari kažu da mi je ostalo još nekoliko nedelja - tako tužan zbog davno donesene odluke. Osećam da sam protraćio život. Osamdeset sedam godina je prohujalo u trenu. Čini mi se da sam se koliko juče venčao s mojom nevestom, Margaret. Čini mi se da su nam deca nedavno rođena. Margaret je mrtva, a deca vode svoje živote. Tvoj život će proleteti brže no što možeš zamisliti. Dani će se premetnuti u nedelje, nedelje u mesece, a oni u godine. Izgledaš prilično mladoliko, ali znaj - izgledaćeš kao ja pre no što udariš dlanom o dlan. Život je takav. Zbog toga živi život koji ti je namenjen. Previše je važan da bi čekao da se probudiš pre smrti. Živeo sam majčin život, iako je tre- balo da imam mudrosti da živim svoj. Potrošio sam ga poku- šavajući da ugodim ostalima. I gde su sad oni? Niko od ljudi kojima sam nastojao da ugodim više nije ovde. Na samrtnom odru, jedina osoba kojoj ćeš polagati račune jeste ona koja te ujutru gleda iz ogledala. Bolje ti je da budeš iskren prema njoj. ~ Robin S Sharma,

68:Stariji oficir, koji ne voli rodomontade svog mlađeg druga pita, ima li nešto, osim violin, da se vidi u Kremoni ? Ima nešto da se čuje, kažem, u Kremoni. Tamo se rodio jedan veliki Talijan, koji se zvao Monteverdi. Prvi put sam ga slušao, u mladosti, u Parizu. Zatim, sa svojom mladom ženom, u Fiorenci. Vanredno su ga svirali, iako ne meni, nego svima – u Štokholmu. A sa gospođom Martom, sa domaćicom, išli smo, da ga slušamo, i u Rimu, u Svetoj Ceciliji.

Domaćica na to kaže tužno : Nećemo više slušati Monteverdija u Rimu. Rat je. Gleda nas. Pita se gde ćemo kroz godinu dve biti ?

Ljudska reč, čovečji glas, katkad, i pri običnom razgovoru, može da unese u razgovor neku jezu. Duboku. Tako i ta fraza domaćice, sa tim imenom, unosi među nas “nikad više”, jezivo. Došao je kraj jednoj Evropi. Došao je kraj i našem krugu u Rimu. Ona zatim, valjda i sama uplašena, uzvikuje : Dosta s tim – basta ! Uplašili su se smrti buržuji. A smrt je prirodna pojava, kao i rat. Umire bilje, umiru laste, zašto bi ljudi trebalo da budu besmrtni ? Za nama će ostati, lešina, smrad, kaljuga, hemijska formula. Milioni će, međutim, opet živeti. Večno živeti. Nijedna violina u Kremoni ne zvuči lepše, nego detinji plač – prvi. Pošto se zna, među nama, da ta žena nema dece, taj zvuk nam je tim tužniji i neshvatljiviji.

Njen muž, ušeprtljavši, predlaže, da prekinemo te lude razgovore id a se to ostavi, i reši sutra, a da se sad čita, malo, Vergilije. ~ Milo Crnjanski,

69:Unutrašnja strana vetra je ona koja ostaje suva dok vetar duva kroz kišu."
"Bilo je nešto što nikako nije uspevala da uklopi u svoju čistu sliku sveta. To su bili snovi. Otkud u tako jednostavnom životu, u kome se može trčati samo između dva uha, svake večeri nešto tako neobjašnjivo kao što su snovi? Nešto što traje i posle smrti."
"Lingvistika snova govorila je jasno da postoji prilog vremena sanjanog i da put do sadašnjice vodi preko budućnosti, i to kroz san. Jer ni prošlog vremena nema u snovima. Sve liči na nešto još nedoživljeno, na neku čudnu sutrašnjicu koja je počela unapred. Na neki predujam uzet od budućeg života, na budućnost koja se ostvaruje pošto je sanjač izbegao neminovno SADA."
"Ljubav je kao ptica u kavezu; ako je svaki dan ne nahraniš, ugine."
"OTVARAM VRATA, U SOBU ULAZI MESEČINA, KROZ MESEČINU ULAZIM JA."
"Ničega tajanstvenog, nažalost, nema na svetu. Svet nije pun tajni, svet je pun ušiju koje pište. Čitava priča može da stane u pucanj biča."
"Svi smo mi zidari vremena, teramo senke i hvatamo vodu na pupak; svak zida od časova svoju kuću, svak od vremena svoj uljanik podiže i svoj med bere, vreme u mehovima nosimo da nam vatru raspiruje."
"Kada se zagledamo u svoju dušu, vidimo je kakva je ona bila pre mnogo hiljada godina, a ne kakva je sada, jer toliko treba da naš pogled stigne do duše i da je osmotri, to jest, toliko vremena treba da svetlost duše stigne do našeg unutrašnjeg oka i da ga obasja. Ponekad tako vidimo dušu koje odavno nema. ~ Milorad Pavi,

70:Civilizacije su propadale zato što nikad uspešno nisu rešile zagonetku eliminisanja svojih otpadaka. Duhovne su otpatke deponovale u običaje, naravi, podsvest potomstva; umne u istoriju; fizičke su sahranjivale pod zemlju. Umirale su u vlastitom đubretu, umesto da, kao priroda, od njega žive. Čovek se izuzeo iz opšteg poretka, odustao od svrhe njime određene. Zamišljao je da je razumniji od njega. Kao da ima išta razumnije od načina na koji potok traži put kroz kamenjar, kojim se cveće okreće suncu, talasi sustižu, kiše s neba vraćaju, a jata ptica selica drevnim gnezdištima svakog proleća lete? Kao da je išta razumnije od stanja u kome se između života i smrti potire razlika, simbioze u kojoj život ishranjuje smrt, a smrt održava život? Ceo je svet, mislio je gazeći mlake, mekane humke, okrenut naopako. Jednom je morao stajati kako treba, inače osjećaja naopakosti ne bi bilo. Rođen je, kao i priroda, iz zajedničke maternice univerzuma. Priroda je živela po neizmenljivoj osi unutrašnje prinude, jedinoj uz koju je imala neku svrhu. Čovekov se svet, u međuvremenu, oko svoje osi obrnuo, duž nje, u stvari, postepeno pomerao dok nije zauzeo obrnut položaj od prirodnog. Pomeranje je bilo sporo i postupno, dešavalo se vekovima, s prvom vatrom pozajmljenom od groma, s prvim opsidijanom izbrušenim u nož, s prvom sumnjom u zagrobni život. Toliko sporo i neprimetno da je i ono izgledalo prirodno. Prirodan je postao i njegov sadašnji naopak položaj. Kao na slici u ogledalu na kojoj je sve tu, ništa ne nedostaje, ali je sve na suprotnoj strani od prave, sve na drugom mestu nego što treba da bude, sve - imitacija. ~ Borislav Peki,

71:TA LJUBAV
Ta ljubav
Tako žestoka
Tako krhka
Tako nežna
Tako beznadežna
Ta ljubav lepa kao dan
I ružna kao vreme
Kad je vreme ružno
Ta ljubav tako istinita
Ta ljubav tako lepa
Tako srećna
Tako radosna
I tako nejasna
Što drhti od straha ko dete od mraka
Tako sigurna u svoje moći
Ko smiren čovek u mrkloj noći
Ta ljubav koja je plašila druge
Koja ih je terala da govore
Koja ih je terala da blede
Ta vrebana ljubav
Jer smo ih vrebali
Gonjena ranjena zgažena dotučena odbačena zaboravljena
Jer smo je gonili ranili zgazili dotukli odbacili zaboravili
Sva ta ljubav
Još tako živa
I tako osunčana
Ljubav je tvoja
Ljubav je moja
Ono što je bilo
Ono uvek novo
Što se nije promenilo
Istinito kao biljka
Ustreptalo kao ptica
Toplo živo kao leto
Možemo oboje
Otići vratiti se
Možemo zaboraviti
I posle opet zaspati
Probuditi se patiti
Ostariti opet zaspati
O smrti snevati
Probuditi se smešiti smejati
Podmladiti se pevati
Naša ljubav ostaje tu
Tvrdoglava kao mazga
Živa kao želja
Svirepa kao pamćenje
Glupa kao kajanje
Nežna kao uspomena
Hladna kao mermer
Lepa kao dan
Kao dete slabašna
Smeši nam se nestašno
Govori a ništa ne kaže
Slušam je drhteći strašno
I vičem
Vičem zbog tebe
Vičem zbog sebe
Preklinjem te
Zbog tebe zbog sebe zbog svih što se vole
I što su se voleli
Da vičem joj
Zbog tebe zbog sebe i zbog svih ostalih
Koje ne poznajem
Ostani tu
Ostani gde si
Tu gde si nekad bila
Ostani tu
Ne miči se
Ne odlazi
Mi što smo voljeni
Mi smo te zaboravili
A ti nas ne zaboravi
Samo smo tebe na zemlji imali
Ne dozvoli da postanemo hladni
Mnogo dalje uvek
I bilo gde
Javi nam se da si živa
Mnogo kasnije u nekom šumarku
U šumi pamćenja iskrsni
I nama se pridruži
Ruku nam pruži
I spasi nas ~ Jacques Pr vert,

72:…Čuvar zabravlja turbe – zapisuje nepoznati – pustivši da u njegov mrak padne teški zvuk iz brave kao da unutra ostavlja ime ključa. Mrzovoljan je kao i ja, seda na kamen do mene i sklapa oči. U času kad već mislim da je zaspao u svom delu senke, čuvar podiže ruku i pokazuje mi moljca koji lebdi negde u tremu turbeta, izašao iz naših haljina ili iz persijskih prostirki zgrade.

– Vidiš – obraća mi se on nezainteresovano – kukac je duboko gore pod belim zidom trema i primetan je samo zato što se kreće. Moglo bi se odavde pomisliti da je ptica duboko u nebu, kad bi se zid shvatio kao nebo. Moljac taj zid verovatno tako i shvata i jedino mi znamo da nije u pravu. A on ne zna ni to da mi znamo. Ne zna ni da postojimo. Pa pokušaj sada da opštiš s njime, ako možeš. Možeš li da mu kažeš nešto – bilo šta – ali tako da te on shvati i da si ti siguran da te je on shvatio do kraja?

– Ne znam – odgovorio sam – a možeš li ti? – Mogu – uzvratio je mirno starac, pljesnuvši dlanovima ubio moljca i pokazao mi ga smrvljenog na dlanu. – Misliš li da nije razumeo šta sam mu rekao? – Tako možeš i sveći, gaseći je između dva prsta da pokažeš da postojiš – primetio sam.

– Naravno, ako je sveća u stanju da umre… Zamisli sada – nastavio je – da postoji neko ko zna, dok mi ovo znamo o moljcu, to isto o nama. Neko kome je poznato na koji način, čime i zašto je omeđen ovaj naš prostor, ovo što mi smatramo nebom i uzimamo kao da je neomeđeno – neko ko nije u stanju da nam se približi i da nam da do znanja da postoji sem na jedan jedini način – ubijajući nas. Neko čijim se ruhom hranimo, neko ko našu smrt nosi u svojoj ruci kao jezik, kao sredstvo opštenja s nama. Ubijajući nas, taj nepoznati nas obaveštava o sebi. I mi kroz naše smrti, koje su možda samo pouka nekoj skitnici koja sedi kraj ubice, mi kažem, kroz naše smrti kao kroz odškrinuta vrata sagledavamo u poslednjem trenutku neka nova polja i neke druge međe… ~ Milorad Pavi,

73:Čovek nije pripremljen ni za jedno prirodno iskušenje. Tehnološki progres pokvario mu je ili iznađao gotovo sve odbrambene mehanizme što ih je iz životinjskog sveta preneo u svoj. Ne može više gospodariti prirodom planete. Može jedino od nje bežati. Takozvano pobedničko stupanje na Mesec, u stvari, prvi je korak u bekstvu sa Zemlje, njegov totalni poraz. Jer, ideja o bekstvu zabluda je kolektivne mašte, koja ne zna kuda će. Na drugim planetama, čak i ako do njih na vreme stigne i na vremene se tamo ukoreni, druge su prirode, o kojima još manje znamo nego o ovoj, koju smo iz straha i neznanja propustili da podjarmimo. Čovek, naravno, ne mora bežati. Alternativa je ostati i hermetički se od prirode ograditi. Crkavati poput emigranata u veštačkim uslovima azila neke mehanizovane neprobojne kupole, gde je rađanje prosto prelaženje iz smrti u smrt, iz groba biološke u grob automatizovane materice. Jedini stvaran, logički, inteligentan, a iznad svega ljudski izlaz je ostati ovde, na bojištu i pobediti prirodu. A pobediti znači promeniti. I to ne onu spoljnu. Promeniti prirodu u nama. Podići je daleko iznad razine spoljnih uslova. Ukratko – NAPRAVITI NOVOG ČOVEKA. Napraviti ga na planu koji je fundamentalan i finalan. Menjati ga duhovno, moralno, socijalno – ono što se evo već hiljadama godina sa sve jadnijim uspehom čini – besmisleno je. To ne funkcioniše, prosto ne pali. Ak i ako su dobre, promene nisu trajne. Istorija se ne nasleđuje, ona umire sa svakom biološkom generacijom. I sa svakom novom rađa se kao nešto novo, što nikakvih izgleda nema da preživi tvorce. Ono što se nasleđuje, prosečnost je. Kao i u prirodi, ne nadživljavaju najjači. Najjači i najslabiji nestaju. Ostaju oni sa zlatne sredine, oni prosečni. Prosečnost se uvećava; postaje sve prosečnija, jer u prosečnom svetu nestaju najmanje prosečni, a ostaju oni koji su to najviše. Ostaje čovek za jednu sezonu, prosečan otpadatak vrste. Sa prirodom se može boriti, prirodu može pobediti jedino natčovek za sve sezone. Biće koje u sebi sadrži sve najvitalnije osobine faune i flore. Biološki univerzalno stvorenje naoružano svim odbrambenim mehanizmima, koji su sada neracionalno razbacani po molekulima DNK i genima međusobno antagonističkih vrsta. ~ Borislav Peki,

74:Manmut oseti kako mu se organski slojevi ježe kada je shvatio da je naglas progovorio preko privatne linije. “Ništa. Zbog čega ljubav nije dovela do odgovora na zagonetku života?”
“Zbog toga što je Prust znao - a njegovi likovi to otkrivaju - da ni ljubav, ni njen plemenitiji rođak, prijateljstvo, nikada ne mogu da prežive entropijska sečiva ljubomore, dosade, navike i egoizma”, reče Orfi i Manmut prvi put u toku njihove direktne komunikacije nasluti prizvuk tuge u glasu krupnog moraveka.
“Nikad?”
“Nikad”, reče Orfi i grmnu dubokim uzdahom. “Sećaš se poslednjih redova Zaljubljenog Svana? - “Kad pomislim da sam protraćio godine svog života, da sam želeo da umrem, da sam najveću ljubav doživeo sa ženom koja me nije privlačila, koja čak nije bila moj tip!”
“Primetio sam to”, reče Manmut, “ali nisam tada znao da li to treba da bude strašno smešno, užasno gorko ili neizrecivo tužno. Šta je u pitanju?”
“Sve troje, prijatelju”, odasla Orfi sa Ija. “Sve troje”.
“Koji je bio treći put Prustovih likova prema zagonetki života?” - upita Manmut. Povećao je priliv O2 u svoju komoru kako bi razvejao paučinaste niti tuge koje su pretile da mu se isprepleću u srcu.
“O tome ćemo neki drugi put”, reče Orfi, naslutivši možda raspoloženje svog sabesednika. “Koros III će povećati raspon zahvata i biće zabavno da posmatramo vatromet u spektru rendgenskih zraka”.”

[...]

“ “E vidiš, to nije toliko neuobičajeno”, reče Orfi. “Slušaj, evo jednog pasusa koji sledi posle onoga o nicanju krila i novih pluća na Marsu. Hoćeš na francuskom ili engleskom?”
“Na engleskom”, reče Manmut brzo. Ovako blizu strašnoj smrti od gušenja, nije želeo da se još dodadno muči slušajući francuski.
“Jedino pravo putovanje, jedina Fontana Mladosti”, izdeklamova Orfi, “neće se pronaći na putu u nepoznate zemlje, već u drugačijim očima, u posmatranju vaseljene očima druge osobe, stotinu drugih, i spoznaji stotine vaseljena koje svako od njih vidi, koje svako od njih predstavlja”.
Dok je razmišljao o ovome, Manmut je na tren zaista zaboravio na njihovo neumitno gušenje. “To je Marselov četvrti i konačni odgovor na zagonetku života, Orfi, zar ne?”
Ijanin oćuta.
“Hoću da kažem”, nastavi Manmut, “rekao si da su prva tri za Marsela bila nedovoljna. Pokušao je da veruje u snobovštinu. Pokušao je da veruje u prijateljstvo i ljubav. Pokušao je da veruje u umetnost. Ništa od svega toga nije proradilo kao transcendentna tema. Stoga je ovo četvrto. Ovo…” Nije mogao da pronađe odgovarajuću reč ili frazu.
“Bekstvo svesti iz ograničenja svesti”, reče Orfi tiho. “Imaginacija koja nadilazi domen imaginacije”.
“Da”, prodahta Manmut. “Shvatam”.
“Treba da shvatiš”, reče Orfi. “Ti sada predstavljaš moje oči. Treba da vidim vaseljenu kroz tvoje oči”.
Manmut je na minut ostao da sedi u tišini remećenoj samo šištanjem O2 iz priključenog creva. Onda reče: “Pokušajmo da podignemo Crnu gospu”. ~ Dan Simmons,

75:Ako ti jave da sam pao na razoranim, sleđenim poljima Flandrije, da me je pokosio šrapnel - ti nemoj da budeš tužna i nemoj plakati pred svijetom, jer vrlo dobro znaš da iz mojih grudi ne mogu da niknu suncokreti niti se moje kapi krvi mogu pretvoriti u makove.
To je sve jedna obična literarna konstrukcija, a da ne pričamo o tome što ja nikad nisam ni vidio Flandriju niti je ona vidjela mene.
Ako ti kažu da sam se u svojim posljednjim časovima junački držao, da sam neustrašivo gledao smrti u oči, da sam je čak i začikavao, da sam svog sudiju prezrivo pljunuo, a da sam dželatu dao kesu dukata uz riječi:
"Dobro obavite svoj posao!", a da sam, potom, sam izmaknuo stolicu ispod vješala, ti bi morala znati da je to jedna obična izmišljotina, izmišljotina onih koji ne znaju šta je to život a šta smrt znači.
Ti me dobro znaš: znaš kako ja često umirem svakog bogovjetnog dana, kako se trzam na svaki šum, kako mi se čelo često orosi znojem (reklo bi se bez razloga), znaš da se bojim proviriti kroz špijunku na vratima bojeći se ne znam ni sam čega, bojeći se nekoga ko će mi s nadmoćnim osmijehom na licu izrecitirati stihove Marine Cvetajeve:
Predaj se! Još niko nije našao spasa od onoga što uzima bez ruku!
Sjećaš se kako sam se bojao kad si trebala da me predstaviš svojim roditeljima, koliko ti je trebalo vremena da me ubijediš da nisam baš toliki kreten koliki izgledam, da se ponekad sa mnom može proći ruku pod ruku kroz prometnu ulicu...
Ja pamtim ono veče kad smo otišli kod jedne tvoje prijateljice koja je slavila rođendan, sjećam se svakog vica koji sam ispričao i sjećam se pogleda društva koje je u meni gledalo neku egzotičnu životinju, sjećam se kako su se gurkali laktovima kad smo ulazili, kad sam skidao svoje cipele sa pačijim kljunom (a u modi su bile brukserice), kako sam ispod stola krio onu rupu na ne baš čistim čarapama...
Pamtim kako sam to veče, ponesen strahom, popio tri flaše "Fruškogorskog bisera", litar i po domaće rakije (više je nije bilo) i završio sa "Mandarmetom", nekim likerom od mandarina...
Od svega toga bi se napilo jedno omanje krdo slonova, ali ja sam bio najtrezniji, bojao sam se da tebi ne napravim neko sranje i to me je držalo.
Onda smo izašli na Vilsonovo šetalište i ti si se propela na prste i poljubila me, evo, baš ovdje, pored uha, a ja sam morao da sjednem na klupu i da počnem plakati... Prolazila su neka djeca i čuo sam ih kako kažu:
"Vidi pedera!!!"
Kao i uvijek, ti si me pitala šta mi je najednom, a ja nisam mogao da ti objasnim da to uopšte nije najednom, da je to stalno, da je to neka vrsta mog zaštitnog znaka, nešto po čemu bih sebe poznao među hiljadama meni sličnih, nešto što se i ne trudim da sakrijem, jedan zloćudni tumor s kojim sam se rodio, tumor na mozgu i duši koji se ne da ukloniti nikakvim operativnim putem ni zračenjem, ni činjenicom da te volim i da ti voliš mene...
Ako ti jave da večeras hodam po kafanama i olajavam tebe i našu ljubav, da se prodajem za loše vino, da skupljam opuške tuđih simpatija, ljubim ruke nečistih konobarica, ispadam budala u svačijim očima... To ti je živa istina. ~ Dario D amonja,

76:Každý mystik odjakživa toužil vlastnit otroky, kteří by ho chránili před materiální realitou, jíž se on děsí. Leč vy, směšní, nicotní atavisté, tupě civíte na mrakodrapy a tovární komíny a sníte o tom, že si podrobíte jejich tvůrce – vědce, vynálezce, průmyslníky. Když se křikem dožadujete veřejného vlastnictví výrobních prostředků, dožadujete se ve skutečnosti veřejného vlastnictví lidské mysli. Já jsem účastníkům své stávky vysvětlil, že takový požadavek si zaslouží jedinou odpověď: ‚Jen si ji zkuste vzít.‘ Přiznáváte, že nedokážete spoutat a využít energii neživé hmoty, chcete však zapřáhnout ty, kdo dokážou věci, o nichž se vám ani nesní. Přiznáváte, že bez nás byste nepřežili, chcete si však diktovat podmínky našeho života. Přiznáváte, že nás potřebujete, a přesto si zcela bezostyšně nárokujete právo vládnout nám silou. Přitom čekáte, že my, kdo se nebojíme materiální reality, jež vás naplňuje smrtelnou hrůzou, se zalekneme kdejakého tlučhuby, který vám namluvil, že když ho zvolíte, bude nám vaším jménem rozkazovat. Navrhujete zavést společenský řád založený na následujících tezích: že vlastní život si zorganizovat nedokážete, ale organizovat ho druhým že byste svedli – že nejste schopni existovat ve svobodné společnosti, ale že by z vás byli znamenití diktátoři – že nevládnete dostatečnou inteligencí k vlastní obživě, ale že jste způsobilí soudit politiky, jimž dáváte do rukou neomezenou moc nad kulturními počiny, které jste jaktěživi neviděli, nad vědeckými obory, které jste nikdy nestudovali, nad výdobytky lidského ducha, o nichž netušíte zhola nic, či nad ohromnými průmyslovými podniky, v nichž byste podle vlastního přiznání nestačili ani na místo pomocného údržbáře. Modlou vašeho kultu uctívačů nuly, symbolem neschopnosti a vrozené závislosti na druhých, je vaše vize člověka a vaše měřítko hodnot, k jehož obrazu se snažíte přetvořit svou duši. ‚Vždyť je to lidské,‘ krčíte rameny nad každou zvráceností, čímž klesáte na úroveň sebeponížení, kde ‚člověk‘ je synonymem slabocha, hlupáka, darebáka, lháře, ztroskotance, zbabělce a podvodníka, a zároveň z lidské společnosti vyháníte hrdinu, myslitele, výrobce, vynálezce, člověka silného, cílevědomého, ryzího. Jako by ‚cítit‘ bylo lidské, leč ‚myslet‘ nikoli, jako by selhání bylo lidské, leč úspěch nikoli, jako by neřest byla lidská, leč ctnost nikoli – jako by premisa smrti byla lidská, leč premisa života nikoli. Chtěli jste nás připravit o majetek, a tak jste nás nejprve připravili o důstojnost. Odjakživa jste na nás pohlíželi jako na otroky, kteří si nezasluhují odměny či uznání. Velebíte každý podnik, který si dá do štítu přídomek ‚neziskový‘, a hanobíte ty, kdo tvoří zisky, z nichž pak neziskové podniky žijí. Máte za to, že je ‚ve veřejnému zájmu‘ každý program, který slouží těm, kdo za něj neplatí, leč ve veřejném zájmu není poskytovat služby těm, kdo platí za všechno. Veřejnosti podle vás prospívá každý, kdo dává druhým almužnu, a naopak ten, kdo s druhými obchoduje, veřejnosti škodí. ‚Veřejný prospěch‘ náleží tomu, kdo si na sebe neumí vydělat, ale kdo si naopak vydělat umí, ten na žádný prospěch nemá nárok. ‚Veřejností‘ je pro vás každý, kdo nikdy nedosáhl žádné ctnosti, nikdy nevytvořil žádnou hodnotu. Jakmile to však někdo dokáže, jakmile začne vyrábět a poskytovat zboží a služby, které si vy nárokujete, v tu chvíli přestává být součástí veřejnosti či rovnou příslušníkem lidské rasy. ~ Anonymous,

77:Ať už jste kdokoli, vy, kdo nyní posloucháte má slova úplně sami, protože nikdo kromě vlastní upřímnosti vám s nimi nepomůže, vězte, že se stále můžete rozhodnout být člověkem, musíte však začít na zelené louce, stanout nazí tváří v tvář realitě a těmito slovy zvrátit nákladný dějinný omyl: Jsem, tedy myslím. Přijměte onu nezměnitelnou pravdu, že jste životně závislí na svém rozumu. Přiznejte si, že všechno vaše pachtění, pochyby, přetvářky a vytáčky byly zoufalým pokusem uniknout zodpovědnosti za svobodné vědomí, snahou o automatické vědomosti, o instinktivní jednání, o intuitivní jistotu, a že ačkoli jste si nalhávali, že se tak toužíte povznést na úroveň andělů, ve skutečnosti jste se chtěli snížit na úroveň zvířat. Stanovte si, coby svůj mravní ideál, úkol stát se člověkem. Nenamítejte, že se bojíte vydat se na milost svému rozumu, protože toho víte tak málo. Je snad bezpečnější odhodit i to málo a vydat se na milost mystikům? Žijte a jednejte v rámci svých omezených znalostí a rozšiřujte je až k hranicím svého života. Zbavte svou mysl okovů autority. Smiřte se s tím, že sice nejste vševědoucí, ale v roli zombie se vševědoucnosti nedočkáte, že váš rozum je sice omylný, ale útěkem k nerozumu se neomylnosti nepřiblížíte, že jeden vlastní omyl je bezpečnější než deset zjevených pravd, protože to první můžete napravit, zatímco to druhé podkope vaši schopnost rozeznat pravdu od omylu. Namísto snu o bezpracné vševědoucnosti přijměte za svůj fakt, že člověk může získávat vědomosti pouze z vlastní vůle a s vynaložením úsilí, a že právě tím se liší od zbytku vesmíru, taková je jeho přirozenost, jeho mravnost, jeho velkolepost. Zavrhněte onu záminku k neomezenému zlu, jímž je tvrzení, že člověk je nedokonalý. Podle jakého měřítka tak soudíte? Smiřte se s tím, že v morálním světě vám nic menšího než dokonalost neprojde. Skutečná dokonalost však nikterak nesouvisí s mystickou představou nedosažitelného ideálu a skutečná mravnost nestaví na okolnostech, na něž nemáte žádný vliv. Člověk má povinnost jediného základního rozhodnutí – myslet, či nemyslet, a to je měřítkem jeho ctnosti. Mravní dokonalost je rovna neoblomné racionalitě. Není to míra vaší inteligence, nýbrž mysl užívaná naplno a bez výjimky, nikoli rozsah vašich znalostí, nýbrž uznání faktu, že rozum je absolutní. Naučte se rozlišovat mezi omylem z neznalosti a porušením mravnosti. Běžný omyl není mravně závadný, pokud jste ochotni ho napravit. Jedině mystik srovnává člověka s nedosažitelnou úrovní instinktivní vševědoucnosti. Mravně závadné je však učinit vědomě zlovolný skutek, záměrně se vyhnout poznání, zavřít oči a zatemnit mysl. Co nevíte, to vám nelze z mravního hlediska vyčítat. Pokud však něco odmítnete vědět, pak je to příznak hniloby, která vám rozkládá duši. Buďte nanejvýš vstřícní k omylům plynoucím z nevědomosti, neodpouštějte však sebemenší porušení morálky. Poshovte těm, kdo se chtějí učit, střezte se však jako potenciálního vraha každého bezostyšně podlého jedince, který na vás klade nároky, aniž by uvedl či hledal nějaké odůvodnění, který jen vyrukuje s tvrzením, že ‚to tak zkrátka cítí‘. A střezte se i každého, kdo odmítá nesporný fakt mávnutím ruky a slovy ‚Pouhá logika‘, čímž vlastně říká ‚Pouhá realita‘. Jedinou říší protikladnou k realitě je říše a premisa smrti. Přijměte za svůj fakt, že usilovat o štěstí je jediným morálním smyslem vašeho života a že štěstí – nikoli bolest či bezduché požitkářství – je důkazem vaší mravní bezúhonnosti, jelikož je důkazem a výsledkem vaší oddanosti k vlastním hodnotám. Štěstí bylo o ~ Anonymous,

78:Cestování není nikdy otázkou peněz, nýbrž odvahy
*Jestliže mám cestovat v čase, proč je potřeba putovat v prostoru?
*Požehnej a bude ti požehnáno
*Štěstí jednoho se promění v radost všech.
*Tradice praví, že v poslední vteřině před smrtí si každý uvědomí pravý důvod existence. A v tom okamžiku se objeví Peklo, nebo Ráj. Peklo znamená pohlédnout v tom zlomku vteřiny zpět a zjistit, že jsme promarnili příležitost oslavit zázrak života. Ráj znamená moci v té chvíli prohlásit: “Dopustil jsem se některých chyb, ale nebyl jsem zbabělec. Prožil jsem svůj život a učinil jsem, co jsem měl.”
*Tak jedná správný bojovník: Chápe, že vůle a odvaha nejsou totéž. Odvaha může vyvolávat starch a pochlebování, ale síla vůle vyžaduje od člověka trpělivost a důslednost. Muži a ženy velmi silné vůle jsou obvykle svobodní, protože z nich čiší chlad. Hodně lidí si myslí, že Monica je trochu chladná, ale nemůžou se víc mýlit: v srdci jí žhne skrytý oheń, stejně intenzivně jako v době našeho setkání v oné kavárně. Přes všechno, čeho dosáhla, vůbec nikdy neztrácí nadšení
*Exil, který jsem si sám uložil, mi sice pomohl odhalit v sobě některé velice důležité věci, ale zároveň měl vážný vedlejší účinek: zlozvyk samoty. Můj svět se omezil na několik málo přátel v horách, na odpovědi na dopisy a na emaily a na iluzi, že všechen zbývající čas je můj.Prostě život bez přirozených problémů vyplývajících ze soužití s jinými lidmi
*Žádný život není úplný bez špetky bláznovství. Jestliže dokážu pochopit, co se děje ve světě, pochopím i to, co se děje ve mně
*Zapomeň na pohodlí a jdi hledat svoje království
*Jak krásné bylo stát se znovu dítětem. Žít znamená něco zkoušet, a ne přemýšlet o smyslu života
*Já jsem však rozený poutník. Můžu cítit nesmírnou lenost nebo stesk po domově, ale jakmile učiním první krok, zmocní se mě smysl cesty. Když na nádraží v Jaroslavli přecházím na páté nástupiště, uvědomuji si, že nikdy nedojdu, kam chci, zůstanu-li pořád na jednom místě. Se svou duší dokážu rozmlouvat, jen když jsem v pouštích, ve městech, na horách, na silnicích
*Zapomeň, že to budeš vyprávět druhým Čas je tady. Využij toho
*Jestliže se budete příliš snažit odhalit, co je u vašeho bližního dobré nebo zlé, zapomenete na svou vlastní duši a nakonec vás umoří a zdolá energie, kterou jste promrhali při posuzování druhých
*Slzy jsou krví duše
*Život je vlak, nikoliv nádraží.
*V Bibli se píš o jednom okamžiku během poslední večeře Páně, kdy Ježíš řekne jednou větou toto: „Jeden z vás mne zapře a druhý mne zradí.“ Staví oba zločiny na roveň, jako stejně těžké Jidáš ho zradí a sužován vinou se nakonec oběsí. Petr ho zapře – ne jednou, ale třikrát. Měl dost času o tom přemýšlet, a setrval ve své chybě. Ale místo aby se za to potrestal, využil svou slabost jako sílu; stal se prvním velkým hlasatelem poselství toho, jehož opustil v okamžiku, kdy nejvíc potřeboval jeho podporu
*Přestože je talentovaná houslistka a bojovnice znalá umění dosáhnout všeho, co chce, nikdy nepřestane být dítětem, stejně jako jím nepřestanu být já a všichni ti, kdo si doopravdy přejí to nejlepší, co může život nabídnout. To dokáže jen dítě
*Cesta míru plyne jako řeka, a protože řeka se ničemu nebrání, zvítězí hned na počátku. Umění míru je nezdolné, jelikož nikdo proti nikomu nebojuje, bojuje pouze sám se sebou. Přemoz sám sebe a přemůžeš svět
*Žít znamená cvičit
*Utrpení pramení z touhy, nikoliv z bolesti.
*Bojovníka, který jde za svým snem inspiruje to, co dělá, a ne to, co si představuje
*Z hranice strach nemám. Vy však máte strach ze svého rozsudku
*Život bez cíle zůstane planý
*Umět ocenit a ctít své odpůrce je postoj naprosto odlišný od postoje pochlebníků, slabochů nebo zrádců.
*Důležité je dát se do boje jen z úcty k soupeři
*Už na úsvitu dějin lidé tušili přítomnost nějaké vyšší síly, důvodu života a smrti, aniž si to dokázali vysvětlit,odkud přichází
*Stejně jako přetváříš život svůj, přetvářej také život lidí kolem sebe
Znám dost lidí,kteří se snaží pomáhat druhý ~ Paulo Coelho,

*** WISDOM TROVE ***

*** NEWFULLDB 2.4M ***

WORDNET

* WISDOM TROVE *

* NEWFULLDB 2.4M *